Dan škole

Dan škole je, već po tradiciji, obeležen raznim aktivnostima.

Organizovano je matematičko takmičenje, na kojem su najuspešniji bili Aleksa Konstantinov iz VI2 (ubedljivo I mesto), Rastko Zamurović iz VI2 (II mesto) i Nikola Novaković iz VI4 (III mesto).

U lepom pisanju najbolje su bile Mirjana Ivanković iz VI3 (I mesto), Vanja Urošev iz VI3 (II mesto) i Dobrila Bokan iz VI1 (III mesto).

Svi takmičari su nagrađeni skromnim poklonima.

Umesto likovnog takmičenja, organizovana je Radionica slikanja ikona.

Na svečanoj dodeli Plaketa sveti Sava najuspešnijim učenicima VIII razreda čuli su se i naši zlatni glasovi.

U toku nedelje proslave Dana škole organizovano je i zanimljivo predavanje o globalnom otopljavanju.

Poslednjeg dana proslave upriličeno je književno veče, gde je glavni gost bila Nada Adamović, ali je i našim đacima pružena mogućnost da čitaju svoje literarne radove.

Ovo je moja porodica

U mojoj porodici svaki dan je nalik onom prethodnom i onom što sledi...
Kad ustanem, čujem veseo cvrkut ptičica, koji uvek prekine urlik iz spavaće sobe. Od rečenice: „Ti si na redu da napraviš krevet,“ zadrhtim celim svojim bićem. Uz uobičajenu jutarnju svađu, u ovim hladnim jutrima volim da osetim miris tople kafe. Obično mi doručak presedne kad čujem drndanje starog bicikla kojim moj deda ide po hleb. Još uvek nije podmazao lanac.
Posle doručka odem do bratovog kreveta i molim se da ne ustane do ručka, jer bi me oterao sa „kompa“. I kada pomislim da je sve konačno prošlo, začujem tako glasan zvuk od kojeg mi dođe da se odselim. Taj zvuk je glas moje majke. Želi da odem po novine u prodavnicu, jer je deda, po običaju, zaboravio da ih kupi.
Posle ovog mučenja napokon pustim mozak na pašu sa kompjuterom (k’o da sam ranije koristio mozak). Kad brat ustane, pokorno odlazim u drugu sobu i prepuštam „tron“ njemu.
Za vreme ručka nikad nije tišina, uvek se moj tata svađa sa svojim tatom. Česte teme su im politika i sport.
Drugi deo dana neću opisivati jer ćete pomisliti da sam životno ugrožen. U mojoj porodici nije sve bajno i sjajno, nema prinčeva ni kraljica. Ja sam, ipak, srećan i zadovoljan. Znam da može bolje, ali neka deca nemaju ni ovoliko koliko ja!!!

Vanja Rajtarov, VI3

Sveti Sava – srednjevekovni princ

Na sunčanoj strani brega paslo je stado ovaca.
Zlatni sunčevi zraci obasjavali su vrhove drveća. Čuo se cvrkut ptica, a u daljini topot konjskih kopita.
Dva vesela čobana obučena u srpsku nišnju: jelek, čakšire i opanke veselo su trčkarali. Jedan od njih nosio je knjigu, a drugi mu se smejao govoreći: „Baci to, vidiš da ništa nema u njoj.“ Topot konjskih kopita bio je sve bliži. Odjednom ispred njih stvori se vitez na konju. Dečaci su u njemu prepoznali srpskog najmlađeg princa Rastka. Princ je ostavio svog oca i dvorjane u lovu. Videvši knjigu Rastko se zaustavi kraj čobana i zatraži da je pogleda. Jedan od dečaka reče: „Prinče, tu nema ništa vredno.“ Rastko ipak otvori knjigu i poče čitati. Začuđeni čobani nemo su gledali u njega. Princ pročita priču, vrati knjigu dečaku i reče mu: „Čuvaj je, knjiga je najveće blago na svetu.“
Kroz trideset godina idući Srbijom pogureni monah Sava sa štapom u ruci, uđe u jednu od prvih srpskih škola. Ušavši na vrata učionice za katedrom prepozna čobanina iz vremena kada se zamonašio.
Učitelj prepoznavši u monahu Savi princa Rastka priđe mu i reče: „Bili ste u pravu! Knjiga je zaista najveće blago!“

Aleksandra Terzić, VI3, nagrada na konkursu povodom Dana škole